|
|
 |
Aktuelnosti
Vesna Perović - Kako sam pobijedila opaku bolest
|
(Beograd, Gloria, 9. Jul 2003. godine) - Predsednica Liberalnog saveza Crne Gore, Beograđanka, koja je zbog drugog muža, moreplovca, ostavila sve i preselila se u Kotor, otkriva kako je, uz njegovu podršku, pobedila opaku bolest, rak dojke.
Prva žena predsednik u isloriji crnogorskog parlamenta bila je Vesna Pcrović. Beograđanka koja se zbog ljubavi još 1989. godine preselila sa ugla Sveto-savske i Ivana Milutinovića u najstariji deo Crnogorskog primorja, Kotor. Danas je predsednik Liberalnog saveza Crne Gore. Tokom skupštinskih zasedanja nekoliko puta nedeljno vozi se do Pod-gorice i učestvuje u radu parlamenta. Završila je bivšu Osmu, danas Treću beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet. Karijeru je započela u Trećem opštinskom sudu na Crvenom krstu. a potom i u Ustavnom sudu Srbije. Bavila se advokaturom. ali kaže da u tome nije baš bila uspešna. Nekoliko godina je bila Sef pravne službe u Zavodu za zaštitu spomenika grada Kotora. - Bilo mi je veoma teško da odem iz Beograda. Međutim, jedini način da se udam za onog koga volim i živim s njim bio je da napustim grad u kom sam se rodila i pređem u Kolor. Moj otac je bio sa Krka, pa je verovatno i neki gen uticao da lakše donesem odluku i dođem u mali grad, koji je, ipak, na moru. Ljubav je presudila. Prescklasam koren koji me vezivao za Beograd, Iako sam već četrnaest godina u Kotoru koji doživljavam kao svoj grad, u Beogradu i dalje imam prijatelje, kuću, mnogo toga. U poslednje vreme posete Beogradu započinjem na groblju jer su tamo neki od onih koje sam najviše volela. Prvih nekoliko dana obuzmu me jake uspomene. Ali, već posle tri dana osećam se kao da nikad nisam oiišla - kaže Vesna Perović koja sa svojim drugim suprugom Jovanom, pomorcem koji se "usidrio od kad se oženio" i njegovim sinom Alekom \cć deceniju i po živi u stanu nadomak zidina naj-lepšeg grada crnogorske obale.
Papuče i parlament
O prvom suprugu u kog se zaljubila kao sedam-naestogodišnjakinja nerado govori. Kaže daje to bila prava gimnazijska ljubav u vreme kada mnogi još nisu imali ni kucne telefone i kada je važilo pravilo da momci treba da jure devojku. Sa setom se seća prvog izvođenja Kose u Ateljeu 212, Šanse na Jašu, večeri provedenih uz živu muziku u Skadarliji. prvih diskoteka i mirisa velikog sveta koji je u to vreme zapljusnuo Beograd. U politiku je ušla jer nije više mogla da bude samo nemi posmatrač i da šapatom u kući govori o onom što se oko nje dešava i da treba promeniti.
- Vaspitana sam tako da nemam svest o tome da svoju vrednost treba da dokazujem samo zalo što sam žena. Bilo mi je čudno da nekom može da smeta što je žena postala predsednik parlamenta. Međutim, za dve godine, koliko sam na toj funkciji, svaki politički napad na mene u sebi je imao i jaku seksističku notu, što je te napade automatski i deplasiralo.
Vesni Perović, lepoj ali ne preterano visokoj ženi, javno je zamerano što se u Parizu bavila manekenstvom, iako to nije tačno, te da se prema parlamentu odnosi kao prema svojoj privatnoj kući jer na zasedanja dolazi u papučama. Danas se toga priseća kroz smeh, ali sve što se tada dešavalao opisuje kao jako mučno.
- Mnogo se pisalo o mom privatnom životu. Izre čeno je mnogo laži. Najčešće su mi se podsmevali zbog izgleda i oblačenje, posebno zbog tih papuča. Ne mislim da bih imala manje problema da sam kojim slučajem muško. Kao ženi bilo mi je mnogo lakše da savladam neke prepreke.
U jeku skupštinske borbe, 2001. godine, Vesnu Perović savladala je ozbiljna, veoma raširena ženska bolest. Lekari su konstatovali da je obolela od karcinoma dojke.
- Prvih nekoliko dana samo sam plakala, a onda je počela borba. Znala sam, bilo je prvo što sam pomislila kada su mi rekli. Desilo mi se ono čega sam se najviše plašila. Bilo mi je strašno. Toliko sam se baš toga plašila da mi se čini kako sam to čudo, verovatno, sama prizvala. Na sreću, karcinom nije bio u poodmaklom stadijumu. Odlučila sam da odmah idem na operaciju. Otputovala sam u Ljubljanu. Tamo me je u Kliničkom centru dočekalo izuzetno ljubazno i nadasve stručno osoblje. To je pomoglo da mnogo lakše podnesem najgore trenutke u svom životu i da psihički ne pokleknem. Operacija je us-pešno obavljena i posle nedelju dana otpuštena sam iz bolnice. Imala sam sreće - nije mi bila potrebna intervencija plastičnog hirurga.
Muke sa hemoterapijom
Međutim, lečenje je tek trebalo da počne. U naredne pola godine bila je podvrgnuta veoma mučnom tretmanu - hemoterapiji, ali samo posle mesec dana vratila se na posao. Nastavila je da predsedava Skupštinom i skoro svakodnevno putuje na relaciji Kotor - Podgorica.
- Hemoterapiju sam prilično dobro podnela. Odvratna je i mučna, pre svega zbog onoga što čini organzimu a i zbog toga što me podsećala na ono što sam želela da zaboravim. Doktori su mi savetovali da se nikako ne prepustim i da se oduprem krevetu. Vratila sam se na posao. Tokom cele terapije, i kad mi je bilo najteže, redovno sam bila u Skupštini. Najgore su bile mučnine. Toliko su grozne da ne mogu ni sa čim da ih uporedim. Ali nisam odustajala. Mislim da mi je tu ponovo pomogla genetika. U mojoj porodici šta god da se dešava, nikad ne gubimo apetit. Sve vreme terapije sam imala osečaj da mi nije muka samo dok jedem. Stalno sam jela. Imala sam, čak, potrebu da sama kuvam. Pravila sam sebi kolače jer mi nije bio dovoljan kolač iz poslastičarnice. Morala sam ispred sebe da vidim pun pleh mirisnih kolača, tek bih se onda osečala bolje. To me je posle koštalo nekoliko kilograma viška koje ni danas ne mogu da skinem. Ali kad čovek doživi takvu bolest shvati daje ponekad mnogo bolje imati malo "rezerve''. Čini mi se da je lepota u tome kako se osećam, a ne kako izgledam - kaže. Kroz smeh dodaje kako su se u poslednje vreme u kući svi zao-kruglili, pa je omiljeni hobi, kuvanje, ipak morala da smanji.
- Kad se završi sa hemoterapijom jedina terapija koja preostaje jeste ljubav. Neophodna je za izlečenje baš kao blagovremena i tačna dijagnoza. Neizmerna ljubav i podrška najbližih održavala me je u životu i terala da se borim do kraja. Jovanova ljubav mi je pomogla da prebrodim najteže trenutke - izbezumljenost i strah - naglašava Vesna i dodaje kako se u bolnici zarekla da se više nikad neće nervirati, osim zbog smrtne opasnosti.
Vesna Perović danas ne skida o smeh s lica i odaje utisak veoma zadovoljne, smirene i srećne žene. Dva puta godišnje, pre nego što ode na kontrolu, preživi mali stres, ali kad čuje daje sve u redu još više se raduje životu. I dalje živi u Kotoru, sa suprugom Jovanom i Alekom, njegovim sinom iz prvog braka. Za Aleka kaže da je divan dečak a njeno lice tad preplavi nežnost.
- Upoznali smo se kada sam se udala za njegovog tatu. On je tada imao desetak godina. Od tada živimo u potpunoj harmoniji, Alek sada ima 25 godina i veoma savesno studira pravo u Beogradu. Živi u mom beogradskom stanu što mi na neki način daje osečaj da i dalje imam čvrste veze s njim i da sam još tamo. Žali se kako mu Beograd ne prija, kako mu nedostaju kotorska brda i vazduh. Izgleda da ima nešto u ovim zidinama što vezuje ljude. I moj muž je odavde. Iako je pomorac nikad nije ni pomislio da živi negde drugde.
Beograd, Gloria, 9. Jul 2003. godine
|
Azurirao: Aleksandar Aleksic
|
vrh
Copyright © Liberalni savez
Crne Gore, 2003
|
|
